Banx broker
Advertisement
Share
View previous topicGo downView next topic
avatar
Moderator
Moderator
Broj poruka : 467
Points : 2865
Date of Entry : 2013-01-29
Godina : 47
Lokacija : Beograd
View user profile

Finansijska Kriza iz 2007 godine

on Mon Dec 07, 2015 8:34 pm
Neposredni povod ekonomske krize je kolaps tržišta hipotekarnih kredita!

Intervencionizam Vlade Sjedinjenih Država kad je reč o rešavanju stambenog pitanja građanja ima dugu istoriju, i imao je veliki uticaj na dešavanja na tržištu nekretnina u nekoliko poslednjih godina. Sledi kratak hronološki pregled najbitnijih događaja koji ilustruju ovakav pristup:

1938. godina

Za vreme trajanja finansijske krize pod nazivom „Velika depresija“ kao deo reformi Franklin Delano Roosevelt– ovog New Deal-a, osnovana je The Federal National Mortgage Association, popularno nazvana Fannie Mae, sa zadatkom kupovine i sekjuritizacije hipotekarnih kredita, da  se olakšalo rešavanje stambenog pitanja američke populacije srednjeg ekonomskog statusa, i radi povećanja likvidnosti finansijskih kompanija koje su odobravale zajmove po tom osnovu.Osnivanje ove kompanije predstavlja početak takozvanog sekundarnog tržišta hipotekarnih kredita.



1968. godina

Usled rastućeg fiskalnog pritiska koji je bio rezultat vojne intervencije u Vijetnamu, radi smanjenja javnih rashoda vrši se privatizacija kompanije Fannie Mae. Od tada, ona dobija status GSE, kompanije koju sponzoriše država, i omogućava joj značajne poreske olakšice.

1970. godina

U cilju ublažavanja tridesetogodišnje monopolske pozicije kompanije Fannie Mae, osniva se druga GSE sa istom misijom pod nazivom Freddie Mac.

1970. godina

Na tržište ulaze druge privatne kompanije sa ciljem sekjuritizacije hipotekarnih kredita.

1977. godina

Kongres Sjedinjenih Država izglasava federalni zakon pod nazivom „Community Reinvestment Act“, kojim se bankarske institucije uslovljavaju da odobravaju kredite u svim stambenim naseljima u kojima imaju svoje filijale, bez diskriminacije po pitanju finansijskog stanja lokalnog stanovništva.

Ipak, u sekcijama 802 i 804 akta, napominje se da odobravanje kredita treba da se odvija u skladu sa „sigurnom praksom“ ocene kreditne sposobnosti aplikanata. Nepridržavanje ovih pravila povlači posledice u vidu ne izdavanja dozvola za buduće otvaranje bankarskih filijala, i obavljanje merdžera i akvizicija. (Community Reinvestment Act of 1977).

1982. godina

Zakonska regulative koja je dotada dozvoljavala otplatu obaveza po osnovu hipotekarnih kredita u momntu dospeća fiksnih periodičnih iznosa, Alternative Mortgage Transaction Parity Act-omse doprinelo je smanjenju ukupnih troškova kredita i omogućilo finansijskim institucijama odobravanje kredita sa različitim uslovima plaćanja kao što su:  

-ađustable rate mortgages (periodična korekcija kamatne stope),
-balloon payment mortgages (plaćanje samo kamate do termina dospeća kredita),  
-interest only mortgages (plaćanje samo kamate u prvim godinama otplate kredita) i
-negative amortization (iznos obaveze po osnovu kredita koji iz perioda u period raste zbog činjenice da su periodična plaćanja u početku manja od iznosaobračunate kamate). (Alternative Mortgage Transaction Parity Act of 1982).

1986. godina

Kongres Sjedinjenih Država usvaja Tax Reform Act, kojim se ukida pravo umanjenja poreske obaveze na lična primanja po osnovu troškova kamata na potrošačke kredite, I uvodi pravo umanjenja poreza po osnovu troškova kamata na stambene kredite.

Ova promena u regulativi je bila stimulans za veliki broj američkih domaćinstava da sredstvima kredita odobrenih na osnovu zalaganja stambenih objekata vrše otplatu potrošačkih kredita.



1989. godina

Federalnim zakonom pod nazivom The Financial Institutions Reform Recovery and Enforcement Act, zbog nesolventnosti, zatvoreno je na stotine finansijskih institucija koje su odobravale hipotekarne kredite. Istim zakonom se Fannie Mae i Freddie Mac pripisuje dodatna odgovornost u procesu povećanja dostupnosti hipotekarnih kredita porodicama nižeg ekonomskog standarda.

1999. godina

Kompanija Fannie Mae pod pritiskom državne administracije tadašnjeg predsednika Sjedinjenih Država smanjuje kreditne kriterijume pod kojima vrši odkup hipotekarnih kredita od finansijskih institucija. I ovoga puta, razlog je socijalna politika tadašnje Vlade koja je smatrala da je potrebno povećati procenat stanovništva koji imaju nekretnine u posedu.

Nakon opisanog perioda radikalnih reformi koji je trajao više od šest decenija, gde je američka Vlada pokazala veliku sklonost intervenisanja u oblasti kriterijuma pod kojima se odobravaju stambeni krediti, krajem 2000. godine je usledila finansijska kriza prouzrokovana naglim padom cena akcija kompanija iz oblasti tehnologije poznata pod nazivom Bubble dot com.

Umesto da izvuče pouku iz rastućeg sistemskog rizika na tržištu hartija od vrednosti, i preispita mogućnost slične situacije na tržištu nekretnina, Vlada Sjedinjenih država je izlaz iz novonastale situacije potražila u stimulaciji privrednih aktivnosti putem novih emisija novca.

Od maja 2000. do decembra 2001. godine, u cilju olakšavanja uslova kreditnog poslovanja i ublažavanja posledica krize, kamatna stopa na međubankarske pozajmice je smanjena sa 6.5% na 1.75%.

Niže kamatne stope, i veća količina novca u opticaju, osim stimulisanja privrednih aktivnosti, za posledicu su imali i rast potrošnje (u ovom periodu uglavnom uvoznih dobara što je prouzrokovalo rast trgovinskog deficita), kao i veliki pritisak tražnje na tržište nekretnina.



Od 1997. do 2002. godine, stopa odbijenih zahteva za stambene kredite sa razumnih 29% smanjila se na 14%, bez značajnih fundamentalnih promena kada je u pitanju rast životnog standarda, ili bruto društvenog proizvoda.

Kao opravdanje za smanjenje stope odbijenih zahteva za kredite je poslužila činjenica, da se smanjila stopa neotplaćenih kredita, kao i to što je konstantni rast cene nekretnina uvećavao vrednost kolaterala koji bi likvidacijom služio za namirivanje obaveza u slučaju neotplaćenih kredita.

Kao posledica smanjenja kamatnih stopa, i spuštenih kriterijuma za dobijanje hipotekarnog kredita, počeo je period ubrzanog rasta cena nekretnina.

Sledeći grafikon ilustruje kretanje vrednosti tržišnih cena nekretnina, troškova izgradnje, i cene zakupa u Sjedinjenim Državama u periodu od 1987. do 2007. godine, izraženo u realnim iznosima.

Za iznos realnih cena nekretnina je korišćen S&P/Case-Shiller U.S. National Home Price Index.


Trošak zakupa stanbenog prostora je meren U.S. Bureau of Labor Statistics Owners Rent indeksom, a za troškove izgradnje je korišćen McGraw-Hill Construction/ Engineering News Record Building Cost Index. Za baznu godinu je uzeta m1987.godina. Sve vrednosti su korigovane za efekat inflacije.

Realne cene nekretnina u periodu od 1996. do 2006. godine su porasle za 86%, što se ne može objasniti ni troškovima izgradnje, ni porastom vrednosti kapitalizovanih prihoda od izdavanja nekretnina.

U nedostatku veze porasta cena sa fundamentalnim pokazateljima, može se zaključitida su nekretnine u ovom period posmatrane pre svega kao dobra investicija. Možda najočigledniji dokaz ove tvrdnje je dokumentovani opis atmosfere koja je vladala u Majamiju 2005. godine.

Tada je godišnja apresijacija cena nekretnina iznosila 20% do 25% godišnje, dok je preko 85% kupovina nekretnina u tom perioduimalo karakter čiste špekulacije, jer su preprodate u vrlo kratkom roku. Umesto odbijanja kreditnih zahteva, banke su podizale kamatne stope na odobrene hipotekarne kredite.

Sekjuritizovani u vidu takozvanih Mortgage-Backed Securities (MBS), ovi krediti su pružali visoke stope prinosa, koje nisu bile proporcionalne percipiranom riziku koji je uglavnom bio kvantifikovan na osnovu istorijskih podataka o procentu naplate.

Finansijske institucije, koje su imale na raspolaganju višak novčanih sredstava, u MBS su videle dobru mogućnost dodatne zarade, bez značajnog rizika (rizik je promenio svoj oblik i počeo je dobijati karakteristike sistemskog rizika koji nije adekvatno kvantifikovan tradicionalnim merama procena rizika), i postajale su sve agresivnije i inventivnije, kada je u pitanju struktuiranje gotovinskih tokova izvedenih iz hipotekarnih kredita.


U definisanju metoda otplate kredita, banke su sve češće primenjivale metode navedene u ranije opisanom Alternative Mortgage Transaction Parity Act-omiz 1982, pre svega metod promenljivih kamatnih stopa, I rešenja koja podrazumevaju progresivan rast iznosa za otplatu kredita, kao što je interestonly metoda.

U sledećoj tabeli su prikazane zbirne i analitičke vrednosti izdatih MBS koje se odnose na period od 1988. do 2006.godine.

Ovakav pristup je za posledicu imao disproporcionalnu alokaciju rizika otplate kroz vremenske periode i veliku zavisnost od kretanja visin kamatnih stopa u budućim periodima.

U brzom, i do tada konstantnom rastu cena nekretnina, banke su videle adekvatnu zaštitu od rizika naplate, a kupci nekretnina mogućnost kasnijeg refinansiranja kredita u slučaju finansijskih poteškoća.


Zbog visoke likvidnosti MBS, motiva za detaljnu procenu rizika od samih investitora je bilo sve manje, pa je ta funkcija uglavnom prepuštana eksternim servisima–agencijama za procenu kredinog rizika, koje su svoj metod procene rizika bazirali na analizi istorijskih podataka o kretanju tržišnih cena i procentuno otplaćenih kredita.

Procenat MBS kojima je pripisivan najviši kreditni rejting se kretao u rasponu od 80% do 95%. Rast kamatnih stopa, koji je usledio u period od 2004. do 2007. godine je doveo do toga, da je stopa neotplaćenih kredita u prva tri meseca dostigla rekordnu vrednost u prethodnih 50 godina.

Veliki broj nekretnina koje su se pojavile u ponudi, odrazio se na njihovu tržišnu vrednost, što je mnoge obveznike po osnovu hipotekarnih kredita dovelo u situaciju da je njihova kapitalizovana vrednost kredita bila veća od tržišne vrednosti nekretnine.

Tržišna korekcija, koja je potom usledila, donela je velike gubitke vlasnicima MBS, koje su se do tada zahvaljujući podelama u tranše, precenjenim kreditnim rejtinzima viših nivoa tranši i novoformiranim “Special purpose entity” (SPE), našle svoj put i do finansijskih institucija koje ih zbog zahteva regulative ne bi smele imati u posedu.

SPE su uglavnom formirane u formi kompanija sa ograničenom odgovornošću. Bile su van informativnih dometa finansijskih izveštaja (najosnovniji podaci o njima su se objavljivali u fusnotama finansijskih izveštaja) i van nadležnosti finasijske regulative (koristile su viši stepen leveridža od dozvoljenog).

Koristeći ime i ugled matične kompanije, SPE su bile u prilici da se kratkoročno zadužuju po veoma niskim kamatnim stopama, i investiraju u MBS sa dužim rokom dospeća, praveći profit kako na razlici u rizičnosti, tako i n ročnost investicije i izvora finansiranja.

Na sledećem grafikonu je prikazan neto efekat promene kreditnog rejtinga za MBS iz ALT-A (rejting niži od prime, a viši od špekulativnog rejtinga) i špekulativne (Subprime) kreditne klase po tromesečnim intervalima u periodu od 2001. do 2008. godine.


Rejtinzi su bazirani na skali sa ukupno 22 stepena kreditnog rizika (od AAA do D rejtinga).


Pozitivne vrednosti na grafikonu znače negativan neto efekat promene rejtinga u datom tromesečju, dok negativne vrednosti znače uvećanje vrednosti kreditnog rejtinga.
Agencije za utvrđivanje kreditnog rejtinga zakasnelu reakciju u proceni rizičnosti ovih investicija su pripisale drastičnim i neočekivanim tržišnim šokom izazvanim naglim padom tržišnih cena nekretnina.

Paradoksalnost tvrdnji da je šok koji je nastupio bio drastičan i neočekivan jasno se vidi na ranije izloženom grafikonu koji ilustruje kretanje cene i troškova zakupa i izgradnje.

Gubici koji su ostvareni u procesu korekcija na tržištima akcija i nekretnina su anulirali sve prethodno kumulirane viškove prinosa. Jedna od specifičnosti po kojoj se poslednja finansijska kriza razlikuje od prethodnih jeste širina njenog uticaja.

Proces sekjuritizacije je učinio to, da su se hartije od vrednosti koje su se odnosile na lokalno tržište hipotekarnih kredita u Sjedinjenim Državama našle u rukama investitora iz različitih delova sveta, prenoseći na taj način i finansijske gubitke u vezi s njima.

Takođe, zahvaljujući tržištu akcija, gubici nisu zaobišli ni investitore srednjeg i nižeg ekonomskog standarda. U poslednjoj deceniji, procenat domaćinstava u Sjedinjenim Državama koji ima u posedu akcije je prešao 50%, što je imalo za posledicu da je većina njih posle gubitka u vrednosti nekretnina koje imaju u posedu, osetila i posledice pada cena na tržištu akcija.

Psihološka reakcija na ove gubitke je bila panična, i odrazila se na smanjenje potrošnje, povlačenje štednih uloga iz banaka i investicionih fondova, što je doprinelo početku perioda duboke ekonomske recesije.

Međutim, formiranje i korekcija špekulativnih balona na tržištima nekretnina i akcija u Sjedinjenim Državama nije imala samo negativne finansijske i psihološke posledice, već je prouzrokovala i strukturne poremećaje u privredi, čije će se posledice tek osetiti u budućnosti.

Najbitniji strukturni poremećaji su hipertrofija postojećeg finansijskog sistema, i smanjeno ulaganje u inovativne projekte.

Učešće finansijskog sektora u bruto društvenom porizvodu jedne zemlje je proporcionalno vrednosti koju mu ostali sektori pripisuju, pa se s toga samo rast učešća koji doprinosi kreiranju vrednosti za privredu može smatrati pozitivnim.

Postoje razlozi za sumnju da je rast učešća finansijskog sektora u bruto društvenom proizvodu mnogih zemalja širom sveta, u poslednjoj deceniji, prouzrokovan špekulativim aktivnostima na tržištima akcija i nekretnina, kao i to da će se korekcija ovog strukturnog poremećaja odraziti na veliki broj izgubljenih poslova, a takođe, i daljem produbljivanju negativnih posledica ekonomske recesije.

Na sledećem grafikonu je prikazano kretanje učešća finansijskog sektora u bruto društvenom proizvodu Sjedinjenih Država u periodu od 1860. Do 2008. godine.

Jedan od finansijskih stručnjaka koji su na vreme videli dispropociju u brzini razvoja realnog i finansijskog sektora je Thomas Philippon.

Njegova analiza veze razvoja ova dva sektora, objavljena 2006. godine, je podeljena u sledeće tri faze: (Thomas Philippon (2008)The future of the financial industry).

1. Sredinom devetnaestog veka, učešće finasijskog sektora u bruto društvenom proizvodu je iznosilo 1.5%. Prvi značajan porast učešća, koji se desio u periodu od 1880. do 1900. godine se odnosio na razvoj železnice i početka razvoja teške industrije

2. Drugi značajan rast učešća koji se dogodio u periodu od 1918. do 1933. se odnosio na revoluciju na polju elektrifikacije, automobilske i farmaceutske industrije.

U tom periodu je počela trgovina akcijama kompanija GE (1913), GM (1920) i Procter&Gamble (1932), i počela je masovna proizvodnja insulina i penicilina. Nakon toga je usledio kolaps privredne aktivnosti izazvan Velikom depresijom i Drugim svetskim ratom, što je za posledicu imalo i smanjenje učešća finansijskog sektora, koje se vratilo na prethodnu vrednost početkom 80-tih godina devetnaestog veka.

3. Treći rast, koji se dogodio u periodu od 1980. do 2001. godine se odnosio na razvoj informacionih tehnologija. U komentaru perioda posle 2001. godine autor kaže „Nisam baš siguran šta to rade finansijski kadrovi od tada“.

Analizirajući šesdesete godina prošlog veka, autor izvodi zaključak da za brzi ekonomski razvoj nije neophodan veliki finansijski sistem. Pre se može zaključiti da za njim postoji potreba u uslovima mlade, inovativne privrede u kojoj postoji manjak sredstava za investiranje.

Njegova procena je da učešće finansijskog sektora u privredi Sjedinjenih Država u budućnosti ne bi smelo biti veće od 7%, i to pod uslovom da se nastavi sa tradicijom inovativnosti, što bi u sadašnjim okolnostima značilo redistribuciju vrednosti zarada i profita od oko 100 milijardi dolara.

Koliko god to bilo zastrašujuće u kratkom roku, to je jedini način da se obezbedi dugoročni prosperitet privrede. Takođe, moglo se očekivati, da će usled smanjenja prihoda prouzrokovanim finansijskom krizom, veliki broj zaposlenih u finansijskim kompanijama biti primoran na prekvalifikaciju.

Vesti koje stižu sa Wall Street-a u period oporavka od krize govore suprotno. Jedan od najvećih problema savremene korporativne kulture – ekstremno visok iznos bonusa koji se isplaćuje najvišim nivoima menadžmenta,pokazuje znake bržeg oporavka od samog tržišta akcija.

U 2009. godini je agregirani iznos bonusa uvećan za 40%. Neka istraživanja govore da je čak 86% sredstava (koje je Vlada Sjedinjenih Država ustupila kompanijama koje su imale finansijske teškoće, kroz formu bonusa), završilo u rukama njihovog menadžmenta.

Bez komentarisanja etičke strane ovakvih zloupotreba, konstatovaćemo da ni njihove ekonomske konsekvence nisu dobre. Pojedini članci, u kojima se ističe pozitivan uticaj povećanja korporativnih bonusa na uvećanje poreskih prihoda određenih gradova i okruga, ukoliko imamo u vidu odakle su ta sredstva došla, imaju krajnje ironičnu konotaciju, i nameću pitanje da li su ekonomisti makar i delom izvukli adekvatne pouke iz finansijske krize?

Deo bonusa koji ostane na raspolaganju menadžerima posle poreza, najverovatnije će, kao i pre početka finansijske krize, biti upotrebljen na luksuznu potrošnju, i investiranje u nekretnine i akcije.

Ovakav obrazac upotrebe sredstava, pre svega investiranje u akcije sopstvene kompanije i kupovina viška nekretnina, između ostalog, je i bio jedan od faktora koji su doveli do kreiranja špekulativnih balona na tim tržištima. Verovatnoća da će menadžment novac od bonusa upotrebiti za investiranje u mlade, i visoko rizične kompanije, koje su glavni stub inovacija i razvoja jedne privrede, je jako mala.

Za još jedan gorući problem savremene korporativne kulture, fokusiranje menadžmenta na kratkoročne rezultate, koji je takođe imao veliku ulogu u formiranju špekulativnih balona, još uvek nije pronađeno adekvatno rešenje.

Posmatrano u kontekstu skorašnjih dešavanja na finansijskom tržištu, koje karakteriše uvećani sistemski rizik, kompenzacije menadžmenta koje su vezane za kratkoročne finansijske rezultate, u periodima rasta tržišta omogućavaju isplatu ogromnih iznosa bonusa, bez mogućnosti gubitaka već stečenog u periodima recesije.

Ovakav, povlašćeni finansijski status rukovodstva, ne samo da nije etički, već mu se ne može naći ekvivalent ni na jednom poznatom savremenom tržištu. Ne postoji finansijski intrument koji donosi dobitke u uslovima rasta tržišta, a da ne donosi maker mali iznos gubitka u slučaju pada.

Jasno je da bi kompenzacije morale biti vezane za relativnu uspešnost kompanije, posmatrano u odnosu na konkurenciju u industriji, a ne za apsolutan rast cene akcije koja može biti uzrokovana formiranjem špekulativnog balona.

Takođe bitan deo u oceni performansi menadžmenta morao bi se odnositi na unapređenje operativnih pokazatelja poslovanja, za razliku od sadašnjeg fokusa na isključivo finansijske kriterijume.

Pored očiglednih i merljivih novčanih gubitaka koji su bili direktna posledica preinvestiranog tržišta nekretnina i akcija, postoje i manje vidljivii merljivi negativni rezultati. Jedan od njih je i taj, što su investitori usled visokih prinosa na pomenutim tržištima i niskog percepiranog rizika upravo njima alocirali najveći deo raspoloživih novčanih sredstava, zanemarujući ulaganje u visoko rizične projekte iz oblastiistraživanja i razvoja.


Najveći pomak u inovacijama ovog perioda je postignut na polju finansijskih proizvoda kojiimaju jako malu dodatu vrednost za privredu. Kompleksni i sofisticirani finansijski instrumenti često su završavali u rukama najmanje kvalifikovanih investitora.

Tradicionalno dinamična privreda Sjedinjenih Država, koju je od samog nastanka krasio duh preduzetništva i inovativnosti je poprimila karakteristike rastuće finansijske krize. Proizvodni pogoni su izmešteni iz okvira Sjedinjenih Država radi izbegavanja visokih iznosa nadnica, troškova izgradnje i poreskih obaveza.

Najnovija tehnologija se prvo primenjuje u zemljama Azije i Centralne Amerike, a pogoni izgrađeni u tim regionima sve češće služe kao primer za izgradnju pogona u Sjedinjenim Državama.

Takva politika investiranja je rezultirala u rastu spoljnotrgovinskog deficita, koji mnogi stručnjaci nazivaju neodrživim.

Sledeća tabela prikazuje statističke podatke koji se odnose na neke od ključnih pokazatelja stanja inovativnosti nacija, kao što su investicije u istraživanje i razvoj kao procenat bruto društvenog proizvoda, broj naučnih članaka na milion članova populacije, procenat diplomiranih studenata iz oblasti inžinjerskih nauka, i slično.

Može se primetiti da Sjedinjene Države nisu lider ni u jednoj analiziranoj kategoriji. Postoje i drugi podaci koji direktno ili indirektno svedoče o niskom nivou inovacija u poslednjoj deceniji:


Stopa rasta bruto društvenog proizvoda izraženog u vremenski konzistentnim jedinicama dolara, ima trend opadanja još od 2004, da bi u 2009. godini zabeležila negativnu vrednost. (Bureau of Economic Analysis).Nivo ulaganja u stalnu imovinu je dostigao najnižu istorijsku vrednost, posmatrano od kraja Drugog svetskog rata.


Na sledećem grafikonu je prikazan trend ulaganja privrede Sjedinjenih Država u stalnu imovinu za period od 1950. do 2008. godine. (Bureau of Economic Analysis – National Economic Accounts).




Broj novih patenata registrovanih u kategoriji Utility u Sjedinjenim Državama od 1990. do 2009.





Broj registrovanih patenata u kategoriji Utility je od 2002. godine u opadanju. Stručnjaci se slažu da je osim broja, i kvalitet novih patenata u prethodnoj deceniji značajno opao.   I sam šef US Patent Office-a, Jon Dudas je 2008. godine izjavio da je kancelarija pretrpana novim patentima veoma slabog kvaliteta.

Broj inicijalnih ponuda akcija u period od 2000. do 2010. godine (1650) je prilično niži od ostvarenog broja iz prethodne dve decenije (3.784, odnosno 5.598 ).

U studiji koju je 2009. godine sprovela Information Technology and Innovation Foundation, Sjedinjene Države su rangirane na šestoj poziciji po kriterijumu inovativne konkurentnosti, u konkurenciji od 40 visoko industrijalizovanih zemalja.

Bitan je podatak da su u kategoriji pod nazivom stopa rasta inovativnog kapaciteta zauzele poslednje mesto.

Ovakav trend će ostaviti dugoročne posledice na konkurentnost američke privrede, čineći ekonomski oporavak još težim zadatkom. Izvesno je da je podsticanje investiranja u male i inovativne kompanije jedini način da realna ekonomija uhvati korak sa naraslim finasijskim sistemom, i spreči ponavljanje već viđenog scenarija, kao i masovne redukcije broja zaposlenih u finansijskim institucijama, što može za posledicu imati dalje pogoršavanje društvenog standarda.

CEO kompanije Intellectual Ventures je bu svom članku objavljenom u Harvard Business Review izneo prirodu poslovanja svoje kompanije koja se bavi otkupom, razvojem i utrživanjem patenata, dao predlog struktuiranja grupe srodnih patenata u formu portfolija i zatim njihovu sekjuritizaciju. (Nathan Myhrvold 2010).

Ovakav pristup značajno olakšava upravljanje rizikom neuspeha, i olakšava finansiranje i likvidnost ulaganja u istraživačke i razvojne projekte. Da su investitori u Sjedinjenim Državama u protekloj deceniji realizovali ovakvu ideju i ulagali u ovakve hartije od vrednosti (takozvane patent-backed securities ili skraćeno PBS), umesto ulaganja u MBS, veliki broj nepovoljnih rezultata izazvanih formiranjem i nestankom špekulativnog balona na tržištu nekretnina bi bio izbegnut, a privreda bi imala bolju konkurentsku poziciju.

Za razliku od prethodnih faza razvoja, u ovoj fazi je finansijski sektor napravio prvi korak, a na ostatku privrede je da svojim rastom makar delimično opravda njegovu veličinu. Glavni problem ostaje to, što je nagli rast finansijskog sektora, u ovom slučaju, imao negativne posledice po inovativnost privrede.

Takođe, potrebno je preispitati fiskalnu politiku, koja u Sjedinjenim Državama predviđa porez na dobit kompanija od čak 40% (viši porez među zemljama OECD-a ima samo Japan, čija se privreda već decenijama nalazi u dubokoj recesiji), dok je prosečna stopa za zemlje OECD-a 26.6%.

Stopa poreza na potrošnju je najviša u Kaliforniji, i iznosi ukupno 20.75%, dok je ponderisani prosek ostalih razvijenih zemalja oko 19% (u vrhu se nalaze neke od zemalja sa najvišim standardom, kao što su Švedska, Norveška i Danska).

Ovakva fiskalna politika ne ide na ruku ozbiljno ugroženoj konkurentskoj prednosti Sjedninjenih Država, ne pruža podsticaj za nove investicije, dok i dalje stimuliše previsoku potrošnju.

Analiza uloge ljudskih karakteristika, kao što su pohlepa i neetičko ponašanje mogu pomoći u shvatanju sila koje konstantno deluju u pravcu formiranja špekulativnih balona, ali isto tako, preuveličavanje njihove uloge može dovesti do suvišnih i nekonstruktivnih rasprava koje nemaju za predmet suštinske uzroke finansijske krize i strukturnih poremećaja koji su usledili.

Potrebno je koncentrisati se na regulatorna rešenja iz oblasti računovodstvene i finansijske struke, i pokušaj da se što je moguće više ublaže ranije navedene negativne posledice privremenog zastoja u tržišnom mehanizmu alokacije.

Kriza uvek ostavlja teške, možda i najteže, posledice, u poslovanju berzi. U krizi 1929-1933. godine berze su doživele potpuni krah i za dugo nisu oživele svoju aktivnost. U najnovjoj krizi nekretnina akcije na tržištima razvojenih zemalja izgubile su oko 30% svoje vrednosti, a na tržištima zemalja u tranzicji preko 5o%.

U mnogim zemljama u razvoju akcije su pale na samo 10% njihove vrednosti pre krize. Krizom je duboko pogođena i Beogradska berza koja se još nije oporavila od nepovoljnih kriznih uticaja, što se vidi iz donjeg grafikona.


Ukoliko se može pričati o pozitivnim posledicama finansijske krize, treba očekivati novi talas preduzetničkih lidera, koji će izvući korisne pouke iz nje, i osvežiti postojeću privredu sa novim i kreativnijim načinom razmišljanja.

View previous topicBack to topView next topic
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum