iq option
promotion

Banx broker
Advertisement
Share
View previous topicGo downView next topic
avatar
gandra
Global Moderator
Global Moderator
Number of messages : 3636
Points : 7633
Date of Entry : 2013-01-13
Year : 47

Hipotetički primer izbora active (Asset Allocation)

on Thu Nov 12, 2015 9:53 pm
Investiranje je složen proces, koji podrazumeva ulaganje na duži vremenski period tj. angažovanje novca ili neke druge aktive u sadašnjem trenutku u očekivanju ostvarenja koristi u budućnosti.

Motiv zbog koga se investitori odriču potrošnje u sadašnjosti je očekivanje da će investiranjem steći sredstva koja će im omogućiti veću potrošnju u budućnosti.

Da bi se investicijom efikasno upravljalo neophodni su poznavanje i razumevanje:
-determinanti od kojih zavise investicioni ciljevi investitora;
- investicionih proizvoda u koje investitori mogu ulagati sredstva;
- načina vrednovanja i procene realnosti cena pojedinačnih robnih i finansijskih aktiva;
- investicionih strategija pomoću kojihse mogu ostvariti posebni investicioni ciljevi;
- načina na koji se može konstruisati portfolio;
-tehnika za ocenu učinka investiranja.

Ako štediša nema poverenja da svoju štednju unese u finansijski sistem jer se plaši bankrotstva banke ili hiperinflacije, on prirodno očekuje manji rizik ako štednju drži u gotovom novcu ili je pretvara u sigurnu valutu, robu, hartije od vrednosti ili nekretnine. Sledstveno, preduzetnik ne može više doći do štedišine štednje, a privredna aktivnost opada i konsekventno gotovo prestaje.


Za praktično izračunavanje očekivanog prinosa akcije potrebno je, dakle, znati:
nerizičnu kamatnu stopu, premiju na rizik tržišnog portfolia i ß koeficijent konkretne akcije.


Pod pretpostavkom efikasnog finansijskog tržišta tj. tržišta na kome se poslovne informacije momentalno odražavaju na cene hartija od vrednosti, rizik i prinos na pojedine hartije su direktno proporcionalni.

Drugim rečima, hartije od vrednosti sa natprosečnim prinosima, po pravilu, nose i natprosečan nivo rizika. Prava kombinacija finansijske aktive, stoga, nije za sve ista. Ona upravo zavisi od ciljeva investitora tj. od njegove finansijske situacije i averzije prema riziku.

Proističe da ne postoji hartija od vrednosti za koju se može reći da je apsolutno dobra ili apsolutno loša za sve investitore. U izgradnji portfolio strukture mora se, dakle, početi od investitorovih ciljeva i preferenci.

Portfolio analiza sagledava prinos i rizik pojedinih hartija od vrednosti kao i zbirne efekte u smislu rizika i prinosa pojedinih grupa hartija od vrednosti uzetih zajedno.

Rukovodeći se investitorovim ciljevima i preferencama u smislu odnosa između rizika i prinosa, određuju se kategorije hartija od vrednosti, pojedinačno ili u odgovarajućoj kombinaciji, koje se mogu uzeti u razmatranje prilikom konkretne konstrukcije portfolia.

Portfolio selekcija ili konstrukcija predstavlja odabir konkretnih hartija od vrednosti u koje treba investirati kao i određivanje proporcije između njih u ukupnoj investiciji sa ciljem da se najbolje odgovori preferencijama investitora u smislu prinosa i rizika.

Portfolio selekcija posebno mora voditi računa o vremenu investiranja (timing-u),s obzirom na stanje finansijskog tržišta, i o diversifikaciji portfolia, u smislu izbora onih hartija koje uzete zajedno minimiziraju rizik za investitora.

Postupanje sa akcijama i računanje prinosa na iste mnogo je složenije nego kod obveznica i drugih hartija od vrednosti.Za praktično izračunavanje očekivanog prinosa akcije potrebno je, dakle, znati: nerizičnu kamatnu stopu, premiju na rizik tržišnog portfolia i s koeficijent konkretne akcije.

Primer:
Kompanija A želi da investira u novu proizvodnu liniju, za koju je biznis planom procenjena interna stopa prinosa na investiciju od 14%. Istraživanja su pokazala da s koeficijent na slične proizvode ima vrednost od 1, 3.

Ukoliko bezrizična stopa prinosa iznosi 4%, a procenjena tržišnapremija rizika iznosi 8%, prelomna tačka projekta iznosi 4+1, 3 x 8 14, 4%. Kako je interna stopa prinosa (14%) manja od prelomne tačke (14, 4%), projekat ima negativnu neto sadašnju vrednost, te ga valja odbaciti.

Postoji više metoda za procenu očekivanog prinosa na akcije. Često se u praksi primenjuje mode tzv. model CAMP. Mogućnost primene CAMP-a su mnogostruke, ali se najčešće koristi za određivanje očekivanih (zahtevanih) prinosa investitora.

Drukčije rečeno, ovaj model pokazuje koliku stopu prinosa očekuju investitori da bi kompenzovali rizik koji nosi držanje konkretne hartije od vrednosti u portfoliju.


Špekulacije se mogu realizovati i na efektnim berzama i na tržištima derivata.Na efektnim berzama, trgovinom na rast ili pad cena, špekulanti mogu ostvariti velike zarade u kratkom vremenskom periodu. U slučaju očekivanog pada cena špekulanti će prodavati na prazno hartije od vrednosti i profitirati kada nastupi opadajuće tržište (bear market). U slučaju predviđanja rasta cena na tržištu (bull market), špekulacija podrazumeva kupovinu hartija od vrednosti i njihovu prodaju kada očekivano povećanje cena nastupi.


Ako se pođe od toga da je tržišna vrednost običnih akcija funkcija očekivane dividend i stope kapitalizacije kao diskontne stope,CAMP omogućava da se odredi diskontna stopa kojom se očekivane dividende svode na sadašnju vrednost.

Diskontna stopa, shodno CAMP-u, predstavlja zbir nerizične stope i premije kojim se kompenzuje sistematski rizik. Što je veći sistematski rizik biće veća i premija za rizik i veći traženi prinos, a time i niža vrednost akcije.

Diskontna stopa ima posebnu važnost za utvrđivanje inicijalne cene akcija kompanija koje žele da izađu na tržište (IPO). CAMP se, takođe, koristi i za merenje uspešnosti portfolio menadžera investicionih kompanija i fondova. Analitičari i investitori koriste CAMP kako bi akcije grupisali na akcije sa visokim i akcije sa niskim prinosom (ά).

Uprkos širokoj primeni s kao mere rizika i ά kao mere natprosečnog (abnormalnog) prinosa, investitori koriste i druge parametre pri kreiranju investicionog portfolia.

Konačne odluke investitori donose nakon analize dividendi, stope rasta, knjigovodstvene vrednosti akcija, ostvarene dobiti i mnogih drugih različitih faktora. Pored navedenih funkcija, CAMP se može koristiti i pri odlučivanju o izboru investicionih projekata.

Pretpostavke funkcionisanja CAPM odnose se na ponašanje investitora i uslove na tržištu kapitala.

Investitori na tržištu kapitala donose odluke na osnovu procena rizika i prinosa.Investitori poseduju odbojnost prema riziku i isti mere standardnom devijacijom (ili varijansom) stope prinosa portfolia, čime se stvaraju uslovi za korišćenje s koeficijenta kao mere rizika pojedinačnih akcija.

Ukoliko se pretpostavi da je marginalni investitor izvršio adekvatnu diversifikaciju svog portfolija, svaka dodatna akcija ne doprinosi riziku njegovog portfolija svojom standardnom devijacijom, već samo onim delom svoje varijabilnosti koji se ne može diversifikovati na tržištu.

Drugim rečima, jedini rizik koji savremeno tržište akcija prepoznaje i za čije se preuzimanje može očekivati naknada je rizik koji ostaje prisutan nakon investiranja u veliki broj investicionih jedinica.

Taj dodatni rizik koji svaka sledeća akcija koja se uključuje u savršeno diversifikovani portfolio unosi naziva se sistemski rizik, a njegova kvantifikacija vrši se takozvanim beta (grčko slovo β) koeficijentom.
Beta koeficijent predstavlja količnik kovarijanse prinosa akcije koja se posmatra sa prinosom ukupnog tržišta i varijanse prinosa ukupnog tržišta:
Ulogu tržišta u ovakvim kalkulacijama obično uzima indeks S&P 500.Daćemo primer kalkulacije beta koeficijenta za akciju kompanije Wal-Mart Stores Inc. za poslednje tri godine. U sledećoj tabeli su dati podaci o mesečnim cenama i prinosima akcije Wal-Mart Stores Inc. (WMT) i S&P 500 indeksa (^GSPC) za period od decembra 2006. do decembra 2009. godine.


CAPM - capital asset pricing model.


Tabela:

Kovarijansa dva skupa mesečnih prinosa iznosi 0.0990 %.
Varijansa mesečnih prinosa na indeks (u ovom slučaju se varijansa računa po formuli za populaciju) iznosi 0.3656 %:
Drugi način za kalkulaciju beta koeficijenta je da se uradi linearna regresija između zavisne - (y) prinosa na akciju koja se posmatra i nezavisne - (x) prinosa na ukupno tržište.

Vrednost koeficijenta nagiba krive će biti jednaka vrednosti beta koeficijenta, odsečak na y liniji takozvani Jensen α pokazatelj (ukazuje na rezultat akcije u odnosu na ostatak tržišta, imajući u vidu relativne rizičnosti).


Međutim, špekulanti se sve više opredeljuju za terminska tržišta (tržište fjučersa,pre svega). Efekat laveridža omogućava špekulantima da ulažući samo početnu marginu dobiju šansu za ostvarivanje višestruko većeg profita (naravno, moguće je pretrpeti i velike gubitke). Doduše, terminske berze od špekulanata traže veće početne margine kao garancija za ispunjenje obaveza preuzetih ugovorom.


Linearna regresija mesečnih prinosa (WMT) i (^GSPC).:
Formula:
U ovom slučaju, funkcija regresije nam otkriva prirodu vezu između ove dve grupe prinosa koja glasi ovako:Mesečni prinos na akciju Wal-Marta= 0.2709*Mesečni prinos indeksa S&P 500 – 0.0058 R2 koeficijent nam govori o jačini te veze, odnosno koliko procenata promena u prinosima Wal- Marta se može objasniti promenama u prinosima indeksa S&P 500.

On je ujedno jednak kvadratu koeficienta korelacije ova dva niza i njegova vrednost iznosi 0.1079. Treći, i možda najintuitivniji način za računanje vrednosti beta koeficijenta je kada se količnik standardnih devijacija prinosa na akciju i tržište pomnoži njihovim koeficijentom korelacije.
Formula:
Ulazne vrednosti kalkulacije po ovoj formuli imaju sledeće vrednosti: standardna devijacija mesečnih prinosa na akciju Wal- Mart Stores Inc. iznosi 5.06%, standardna devijacija mesečnih prinosa na indeks S&P 500 iznosi 6.13%, a njihov koeficijent korelacije je 0.32.
Obračun beta koeficijenta izgleda ovako:
Ovaj način kalkulacije nam otkriva da je beta zapravo relativna volatilnost prinosa akcije u odnosu na prinos tržišta, uzimajući u obzir njihov koeficijent korelacije.

Tako, ukoliko je neka akcija dva puta volatilnija, ona mora imati koeficijent korelacije sa tržištem 0.5 da bi imala vrednost beta koeficijenta 1.


Svopovi su ugovori kojima se vrši razmena plaćanja fiksnih ili promenljivih kamata na finansijske instrumente koje ugovorene strane poseduju ili zamena plaćanja u različitim konvertibilnim valutama. Postoje dve osnovne vrste svopa: kamatni (ineterest rate swap) i valutni svop (currency swap). Onis su dobra zaštita od rizika (hedžing).


Naravno, sve tri metode daju istu vrednost koeficijenta, ali pritom svaki od njih daje različit uvid u njegovu prirodu.Svi investitori treba da imaju zajednički investicioni horizont u donošenju investicionih odluka kako bi na taj način očekivanja investitora bila uporediva.

Za kalkulaciju vrednosti beta koeficijenta, baš kao i kod kalkulacije standardne devijacije se mogu koristiti kako dnevni, tako i nedeljni, mesečni, pa čak i godišnji prinosi na akcije, a intervali za koje se vrši obračun su obično mesečni, tromesečni, godišnji, trogodišnji i petogodišnji.

Ipak, najveći broj pouzdanih izvora koji pružaju podatke o beta koeficijentima kompanija sa berze, za obračun koristi podatke o mesečnim prinosima iz prethodnih 36 perioda ili 60 perioda (3 ili 5 godina).

Logika koja stoji iza ovakvog izbora je sledeća:


1. Pošto se beta koristi za utvrđivanje uglavnom dugoročnih zahtevanih stopa prinosa, periodi obračunavanja prinosa (mesec dana) moraju biti dovoljno dugački da zanemare kratkoročna kolebanja tržišta, koja nisu relevantna za investitora, ali i dovoljno kratki da izraze rizik promene cene akcije u intervalima u kojima će investitor donositi odluke o prodaji ili kupovini iste.

2. Period posmatranja (3 do 5 godina) mora biti dovoljno dugačak, da bi se smanjila statistička greška uzorka, ali i dovoljno kratak da sadrži u sebi podatke o kompaniji kakva je ona sada, a ne kakva je bila pre mnogo godina.

Ovo se posebno bitno kod kompanija koje su male, i brže se razvijaju i menjaju od ostatka tržišta, kada je preporučljivo koristiti i kraći period posmatranja (godinu dana ili 6 meseci).

U skladu sa CAPM modelom, zahtevana stopa prinosa diversifikovanog akcionara je jednaka bezrizičnoj stopi prinosa koja je bila dostupna na početku perioda investiranja, uvećanoj za umnožak vrednosti beta koeficijenta akcije i premije tržišnog rizika iz perioda investiranja.
Formula:
Kada ukupnu stopu prinosa za akcionara uporedimo sa zahtevanom stopom prinosa, dobijamo stvorenu vrednost za akcionare. Kreirana vrednost za akcionara se može izraziti u vidu procenta, kada ima značenje viška stope prinosa koji je ostvaren u odnosu na tržište, imajući relativnu rizičnost investicije u vidu.

Na primer, kompanija Zions Bancorp. je u periodu od decembra 2006. do decembra 2009. godine ostvarila ukupan prinos za akcionara u visini od -83.15%. Za isto vreme, tržište je ostvarilo ukupan prinos od 20.58%, bezrizična stopa ulaganja na početku perioda sa ročnošću od 3 godine je iznosila 4.58%, što znači da je premija rizika iznosila -25.16%. Vrednost beta koeficijenta akcije Zions Bacorp. je 0.96, tako da je zahtevani CAPM prinos iznosio -19.53%.


Strategija smanjivanja rizika na tržištu se zove (hedžing (hedging). Hedžing može biti definisan kao postupak zauzimanja dve suprotne pozicije tako da potencijalni gubitak iz jedne pozicije bude neutralisan profitom iz druge pozicije. Drugim rečima, hedžing podrqazumeva ustanovljavanje poravnjavajućih dugih i kratkih pozicija u nameri da se smanji rizik koji bi mogao proisteći iz negativnih cenovnih kretanja.


Stvorena vrednost za akcionare u ovom primeru iznosi -63.62%, kolika je razlika između realizovane, i zahtevane stope prinosa na akciju.



CAPM na relativno jednostavan način sumarno ukazuje da prinosi na bilo koju vrstu finansijske aktive zavise delom i od prinosa na bezrizičnu aktivu, da investiture prevashodno zanima sistematski rizik koji se ne može otkloniti diversifikacijom, da investitori za držanje rizičnih hartija od vrednosti u svom portfoliu očekuju određenu riziko premiju i da što je veći rizik veći je i očekivani prinos na individualne hartije od vrednosti ili portfolie.

Ovaj model se pokazao korisnim u praksi jer se njime može meriti i vrednovati rizik. Ranije teorije nisu pružile način određivanja i merenja riziko premije iznad stope prinosa na bezrizičnu aktivu.

Time je ovaj model dobio mogućnost široke primene. CAPM se može koristiti pri vrednovanju aktive, pri budžetiranju kapitalnih investicija u preduzećima (capital budgeting), pri određivanju cene akcionarskog kapitala i duga za kompaniju i pri odlučivanju o prihvatanju ili odbijanju određenih investicionih projekata koji su na raspolaganju preduzećima.

U drugom modelu, pod nazivom – APT, se uz pomoć regresione analize ocenjuju s koeficijenti kojima se meri osetljivost hartija od vrednosti na promene vrednosti svakog od izdvojenih faktora.

Ovde, dakle, za razliku od CAPM, ne operišemo samo sa jednim faktorom-kretanjem tržišnog portfolia, i sledstveno, sa jednim s koeficijentom, već sa više faktora sistemskog rizika i, analogno, više samostalnih s koeficijenata kojima faktori utiču na kretanje stopa prinosa hartija od vrednosti.

Do s koeficijenata u APT modelu može se doći i višestrukom regresionom analizom izbegavajući faktorsku analizu.U ovom slučaju, faktori, kao objašnjavajuće promenljive, određuju se na osnovu ekonomske teorije i podvrgavaju se višestrukoj regresionoj analizi kojom se ocenjuju s koeficijenti svakog faktora za svaku hartiju od vrednosti iz uzorka.

Neki analitičari smatraju da je ovaj metod ocene s koeficijenata superiorniji u odnosu na faktorsku analizu jer se faktori određuju racionalno na osnovu teorijskih dostignuća i intelektualnog procesa istraživača, a ne kroz „mehanički“ proces faktorske analize.

Jedna od njh 24/sugeriše četiri moguća faktora:
-promene u indeksu industrijske proizvodnje (ili tržišni portfolio),
-nepredviđene promene u razlici među prinosima između kvalitetnih (AAA) i manje kvalitetnih (Baa) korporativnih obveznica,
-nepredviđene promene u kamatnim stopama (na kratkoročne i dugoročne državne obveznice) i
-nepredviđene promene u stopi inflacije.


Kratka (short) prodaja (li prodaja na prazno) se javlja kada jedan učesnik na tržištu prodaje drugome nešto što ne poseduje očekujući pad u ceni aktive. Prodavac koji realizuje kratku prodaju pozajmljuje od berzanskog posrednika finansijske instrumente da bi mogao da izvrši isporuku u roku utvrđenom berzanskim pravilima. Kasnijom kupovinom identičnog finansijskog instrumenta investitor vraća pozajmljeni instrument. Investitori mogu zauzeti novu poziciju koja je suprotna postojećoj dugoj poziciji kako bi se smaljili rizici. Kratka može biti zauzeta da se oformi portfolio koji smanjuje rizik jer je sastavljen od postojeće duge pozicije i novokreirane kratke pozicije koje zajedno nastupajući potiiru rizik gubitka.



View previous topicBack to topView next topic
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum