Events
Blog
Opcije za kupovinu i prodaju običnih akcija – Opcijama na akcije korporacija trguje se masovno i organizovano. Svaka opcija na akcije u berzanskom prometu je američkog tipa i izvedena je na osnovu vrednosti 100 akcija. Označavaju se po akcijama na osnovu kojih su derivirane, mesecu dospeća, tipu (put ili call) i strajk ceni.
Primera radi, put opcija na akciju General Motors-a sa dospećem u martu i strajk cenom od 85$ označava se kao: „GM mart 85 put“. Berze na kojima se u SAD odvija trgovina opcijama na akcije su: Čikaška berza (Chicago Board Options Exchange – CBOE), AMEX, NYSE kao i regionalne berze: Filadelfijska, Pacifička i Srednjezapadna. Opcije su izvedene na, u trgovini aktivne, akcije velikih korporacija, bez obzira da li su te akcije na listingu neke berze ili u OTC prometu.
Primer opcija sa pravom na kupovinu akcija Google-a – U martu 2008. godine opcija na kupovinu akcije Google-a s istekom u januaru 2009. godine, sa zaključnom cenom od 180$ po akciji, prodata je za 27$. Kupovinom ove opcije dobiće se pravo kupovine akcije Google-a po ceni od 180$ u bilo koje vreme do dospeća opcije u januaru. Ako cena akcije ne poraste do januara, neće se isplatiti izvršiti opciju, a to će prouzrokovati gubitak uloženih 27$. S druge strane, čak i mali rast cene akcije može doneti veliku dobit na opciji.
Na primer, ako cena akcije Google-a u januaru bude 220$, realizacijom opcije ostvariće se zarada od (Brili, Majers, & Markus, 2007):
Zarada = cena akcije – cena izvršenja (5)
Zarada = 220$ – 180$ = 40$
Neto zarada od opcije biće:
Neto zarada = zarada – početno ulaganje (6)
Neto zarada = 40$ – 27$ = 13$
Za deset meseci ostvariće se zarada od 13 / 27$ = 0,48 (ili 48%).
Primer opcija sa pravom na prodaju akcija Google-a – U martu 2008. godine da bi se kupila opcija s pravom na prodaju akcija Google-a moralo se platiti 23,30$, a opcija je imala rok do januara 2009. godine. Konačna cena je bila 180$. Pretpostavka je da se akcija Google-a prodaje za 140$ neposredno pre dospeća opcije.
Ako se raspolaže opcijom s pravom na prodaju, moguće je kupiti akciju na tržištu po 140$ i prodati je za 180$. Vrednost opcije sa pravom na prodaju je 180$ – 140$ = 40$. Opcija je plaćena 23,3$, pa je neto zarada 40$ – 23,30$ = 16,70$.
Kupac opcije sa pravom na prodaju boji se da cena akcije ne poraste iznad izvršne cene od 180$. Ako se to dogodi, ova opcija postaje bezvredna i ističe, a kupac opcije ostvaruje gubitak od 23,30$, koliko ju je i platio.
Osnovna uloga derivata je ograničavanje i osiguravanje od valutnih i rizika promena kamatnih stopa. Preduzeće mora u potpunosti biti sigurno u svoje potrebe, jer izbor pogrešnog instrumenta radi zaštite od rizika može imati više negativnih efekata nego da se ne koristi nijedan instrument. Pri tome se mora imati u vidu fleksibilnost zaključene transakcije i trošak zaštite u odnosu na rizik od koga se štiti.
Prednost finansijskih derivata u odnosu na instrumente iz kojih su izvedeni jeste veća fleksibilnost u zaštiti pozicije. Većina derivata vodi se u vanbilansnoj evidenciji i često se bazira na plaćanju razlike, što znači da se glavnica ne razmenjuje i shodno tome kreditni rizik je manji od transakcija kod kojih se vrši razmena glavnice, a koje se odnose na instrumente iz kojih su finansijski derivati izvedeni.
Opcije, ali i svi ostali finansijski derivati su razvijeni sa namerom zaštite od promena tržišnih cena u budućnosti. To zapravo podrazumeva, da se u sadašnjosti poseduju mogućnosti da se unapred definišu značajne odredbe ugovora čija realizacija sledi u budućnosti. Time se izbegavaju uticaji potencijalnih promena na tržištu koje bi mogle smanjiti uspešnost samog posla, odnosno ostvarivanje profita.
Opcije mogu služiti za špekulacije. Zaključuje se da od namere sklapanja opcija zavisi da li će se postojeća izloženost valutnom riziku smanjiti ili će se pak povećati. U razvijenim zemljama finansijski derivati, uključujući i opcije, se koriste u menadžmentu rizika.
Njihovim korišćenjem lakše se planira poslovni rezultat preduzeća, lakše se sklapaju dugoročni poslovi i ostvaruje se stabilnost u određenom procentu.
Primera radi, put opcija na akciju General Motors-a sa dospećem u martu i strajk cenom od 85$ označava se kao: „GM mart 85 put“. Berze na kojima se u SAD odvija trgovina opcijama na akcije su: Čikaška berza (Chicago Board Options Exchange – CBOE), AMEX, NYSE kao i regionalne berze: Filadelfijska, Pacifička i Srednjezapadna. Opcije su izvedene na, u trgovini aktivne, akcije velikih korporacija, bez obzira da li su te akcije na listingu neke berze ili u OTC prometu.
Primer opcija sa pravom na kupovinu akcija Google-a – U martu 2008. godine opcija na kupovinu akcije Google-a s istekom u januaru 2009. godine, sa zaključnom cenom od 180$ po akciji, prodata je za 27$. Kupovinom ove opcije dobiće se pravo kupovine akcije Google-a po ceni od 180$ u bilo koje vreme do dospeća opcije u januaru. Ako cena akcije ne poraste do januara, neće se isplatiti izvršiti opciju, a to će prouzrokovati gubitak uloženih 27$. S druge strane, čak i mali rast cene akcije može doneti veliku dobit na opciji.
Na primer, ako cena akcije Google-a u januaru bude 220$, realizacijom opcije ostvariće se zarada od (Brili, Majers, & Markus, 2007):
Zarada = cena akcije – cena izvršenja (5)
Zarada = 220$ – 180$ = 40$
Neto zarada od opcije biće:
Neto zarada = zarada – početno ulaganje (6)
Neto zarada = 40$ – 27$ = 13$
Za deset meseci ostvariće se zarada od 13 / 27$ = 0,48 (ili 48%).
Primer opcija sa pravom na prodaju akcija Google-a – U martu 2008. godine da bi se kupila opcija s pravom na prodaju akcija Google-a moralo se platiti 23,30$, a opcija je imala rok do januara 2009. godine. Konačna cena je bila 180$. Pretpostavka je da se akcija Google-a prodaje za 140$ neposredno pre dospeća opcije.
Ako se raspolaže opcijom s pravom na prodaju, moguće je kupiti akciju na tržištu po 140$ i prodati je za 180$. Vrednost opcije sa pravom na prodaju je 180$ – 140$ = 40$. Opcija je plaćena 23,3$, pa je neto zarada 40$ – 23,30$ = 16,70$.
Kupac opcije sa pravom na prodaju boji se da cena akcije ne poraste iznad izvršne cene od 180$. Ako se to dogodi, ova opcija postaje bezvredna i ističe, a kupac opcije ostvaruje gubitak od 23,30$, koliko ju je i platio.
Osnovna uloga derivata je ograničavanje i osiguravanje od valutnih i rizika promena kamatnih stopa. Preduzeće mora u potpunosti biti sigurno u svoje potrebe, jer izbor pogrešnog instrumenta radi zaštite od rizika može imati više negativnih efekata nego da se ne koristi nijedan instrument. Pri tome se mora imati u vidu fleksibilnost zaključene transakcije i trošak zaštite u odnosu na rizik od koga se štiti.
Prednost finansijskih derivata u odnosu na instrumente iz kojih su izvedeni jeste veća fleksibilnost u zaštiti pozicije. Većina derivata vodi se u vanbilansnoj evidenciji i često se bazira na plaćanju razlike, što znači da se glavnica ne razmenjuje i shodno tome kreditni rizik je manji od transakcija kod kojih se vrši razmena glavnice, a koje se odnose na instrumente iz kojih su finansijski derivati izvedeni.
Opcije, ali i svi ostali finansijski derivati su razvijeni sa namerom zaštite od promena tržišnih cena u budućnosti. To zapravo podrazumeva, da se u sadašnjosti poseduju mogućnosti da se unapred definišu značajne odredbe ugovora čija realizacija sledi u budućnosti. Time se izbegavaju uticaji potencijalnih promena na tržištu koje bi mogle smanjiti uspešnost samog posla, odnosno ostvarivanje profita.
Opcije mogu služiti za špekulacije. Zaključuje se da od namere sklapanja opcija zavisi da li će se postojeća izloženost valutnom riziku smanjiti ili će se pak povećati. U razvijenim zemljama finansijski derivati, uključujući i opcije, se koriste u menadžmentu rizika.
Njihovim korišćenjem lakše se planira poslovni rezultat preduzeća, lakše se sklapaju dugoročni poslovi i ostvaruje se stabilnost u određenom procentu.
