Events
Blog
Devizni kurs u dužem roku
Devizni kurs se određuje na osnovu interakcije ponude i tražnje, poput cene bilo koje robe ili neke druge aktive na slobodnom tržištu. Da bismo pojednostavili analizu deviznog kursa na slobodnom tržištu, podelićemo je na dva dela.
Najpre ćemo posmatrati kako se devizni kurs odreduje u dužem roku, a poznavanje determinanata deviznog kursa u dužem roku pomoći će nam da razumemo kako se one određuju u kraćem roku.
Da bismo razumeli kako se devizni kurs određuje, polazimo od jednostavne ideje koja se naziva zakonom jedinstvene cene: ukoliko dve države proizvedu identičnu robu i ako su troškovi transporta mali kao i trgovinske barijere, cena te robe trebalo bi da bude ista svuda u svetu bez obzira na to u kojoj je državi proizvedena.
Pretpostavimo da tona američkog čelika košta 100 dolara, a da tona identičnog japanskog čelika košta 10.000 jena. Da bi zakon jedinstvene cene važio, devizni kurs između jena i dolara mora biti 100 jena po dolaru (0,01 dolar za jen) da bi se jedna tona američkog čelika prodavala za 10.000 jena u Japanu (što je cena japanskog čelika), a jedna tona japanskog čelika u SAD prodavala za 100 dolara (što je cena američkog čelika).
Da je devizni kurs 200 jena po dolaru, japanski čelik bi se u SAD prodavao za 50 dolara po toni, što je polovina cene američkog čelika, a američki čelik bi se u Japanu prodavao za 20.000 jena po toni, što je dvostruko veća cena od cene japanskog čelika.
Pošto bi u tom slučaju američki čelik bio skuplji od japanskog čelika u obe države, a pošto je u pitanju ista vrsta čelika, tražnja za američkim čelikom opala bi na nula. Ako američki čelik ima fiksnu cenu u dolarima, višak ponude tog čelika biće eliminisan samo ukoliko devizni kurs opadne na 100 jena po dolaru, što će učiniti da cene američkog i japanskog čelika budu iste u obe države.
Jedna od najvažnijih teorija o tome kako se određuje devizni kurs jeste teorija pariteta kupovne moći (Purchasing Power Parity; PPP). U toj teoriji se ističe da devizni kurs bilo koje dve valute odražava promene u nivou cena dveju država.
Teorija PPP zapravo je primena zakona jedinstvene cene kada je u pitanju nacionalni nivo cena, a ne pojedinačne cene. Pretpostavimo da se cena japanskog čelika u jenima povećala za 10% (odnosno na 11.000 jena) u odnosu na cenu američkog čelika u dolarima (koja je nepromenjena, tj. iznosi 100 dolara). Da bi zakon jedinstvene cene važio, devizni kurs se mora povećati na 110 jena po dolaru, što zapravo znači apresijaciju dolara za 10%.
Ako zakon jedinstvene cene primenimo na nivo cena u obe države, dobijamo teoriju pariteta kupovne moći koja ukazuje na to da ako se nivo cena u Japanu poveća za 10% u odnosu na nivo cena u SAD, doći će do apresijacije dolara za 10%.
Prethodni primer o japanskom i američkom čeliku i teorija PPP ukazuju na to da ukoliko se nivo cena u jednoj državi poveća u odnosu na nivo cena u nekoj drugoj državi, njena valuta će depresirati (valuta druge države će apresirati).
Kao što je prikazano na narednom grafikonu, pretpostavka se zasniva na podacima iz dužeg perioda. Od 1973. godine do kraja 2002. godine, nivo cena u Britaniji porastao je 99% u odnosu na nivo cena u SAD i dolar je apresirao u odnosu na funtu na šta nam ukazuje teorija PPP; međutim, to povećanje iznosilo je 73%, što je manje od 99% kao što se predviđa teorijom PPP.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Isti podaci ukazuju i na to da teorija PPP nije toliko pouzdana kada je u pitanju kraći period. Na primer, od 1985. godine do kraja 1987. godine, nivo cena u Britaniji povećao se u odnosu na nivo cena u SAD.
Umesto apresijacije, kao što se predviđa teorijom PPP, američki dolar zapravo je depresirao za 40% u odnosu na funtu. Dakle, iako nam teorija PPP delimično ukazuje na kretanja deviznog kursa u dužem roku, ona nikako nije dobar pokazatelj kretanja u kraćem roku. Sta objašnjava činjenicu da teorija PPP ne daje dobra predviđanja?
Teorija PPP ukazuje na to da se devizni kurs određuje isključivo na osnovu promena u relativnom nivou cena, a takav zaključak zasniva se na pretpostavci da je sva roba u obe države identična, da su troškovi transporta veoma mali i da trgovinske barijere gotovo ne postoje.
Kada je takva pretpostavka tačna, zakon jedinstvene cene ukazuje na to da će relativne cene za svu robu (odnosno, relativni nivo cena između dve države) odrediti devizni kurs. Pretpostavka da je roba identična može da bude prihvatljiva kada je u pitanju američki i japanski čelik, ali da li je ona osnovana kada su u pitanju američka i japanska vozila? Da li je Toyota ekvivalent Ševroleta?
Pošto tojote i ševroleti svakako nisu identična vozila, njihova cena ne mora biti ista. Iako tojotina vozila mogu biti skuplja u odnosu na ševrolete, Amerikanci i Japanci ipak će ih kupovati. Pošto se zakon jedinstvene cene ne odnosi na svu robu, povećanje cene tojotinih vozila u odnosu na ševrolete ne mora nužno značiti da jen mora da depresira shodno povećanju relativne cene tojotinih vozila u odnosu na ševrolete.
Teorija PPP takođe ne uzima u obzir da se velikim brojem robe i usluga (čije su cene uključene u nivo cena jedne države) ne trguje van granica. Stambene zgrade, zemljište i usluge, poput ugostiteljskih i frizerskih usluga ili pak časova golfa, ne predstavljaju robu kojom se trguje na taj način. Dakle, bez obzira na to što njihova cena može porasti i usloviti viši nivo cena u odnosu na nivo cena druge države, na sam devizni kurs neće previše uticati.
[You must be registered and logged in to see this link.]
Devizni kurs se određuje na osnovu interakcije ponude i tražnje, poput cene bilo koje robe ili neke druge aktive na slobodnom tržištu. Da bismo pojednostavili analizu deviznog kursa na slobodnom tržištu, podelićemo je na dva dela.
Najpre ćemo posmatrati kako se devizni kurs odreduje u dužem roku, a poznavanje determinanata deviznog kursa u dužem roku pomoći će nam da razumemo kako se one određuju u kraćem roku.
Da bismo razumeli kako se devizni kurs određuje, polazimo od jednostavne ideje koja se naziva zakonom jedinstvene cene: ukoliko dve države proizvedu identičnu robu i ako su troškovi transporta mali kao i trgovinske barijere, cena te robe trebalo bi da bude ista svuda u svetu bez obzira na to u kojoj je državi proizvedena.
Pretpostavimo da tona američkog čelika košta 100 dolara, a da tona identičnog japanskog čelika košta 10.000 jena. Da bi zakon jedinstvene cene važio, devizni kurs između jena i dolara mora biti 100 jena po dolaru (0,01 dolar za jen) da bi se jedna tona američkog čelika prodavala za 10.000 jena u Japanu (što je cena japanskog čelika), a jedna tona japanskog čelika u SAD prodavala za 100 dolara (što je cena američkog čelika).
Da je devizni kurs 200 jena po dolaru, japanski čelik bi se u SAD prodavao za 50 dolara po toni, što je polovina cene američkog čelika, a američki čelik bi se u Japanu prodavao za 20.000 jena po toni, što je dvostruko veća cena od cene japanskog čelika.
Pošto bi u tom slučaju američki čelik bio skuplji od japanskog čelika u obe države, a pošto je u pitanju ista vrsta čelika, tražnja za američkim čelikom opala bi na nula. Ako američki čelik ima fiksnu cenu u dolarima, višak ponude tog čelika biće eliminisan samo ukoliko devizni kurs opadne na 100 jena po dolaru, što će učiniti da cene američkog i japanskog čelika budu iste u obe države.
Jedna od najvažnijih teorija o tome kako se određuje devizni kurs jeste teorija pariteta kupovne moći (Purchasing Power Parity; PPP). U toj teoriji se ističe da devizni kurs bilo koje dve valute odražava promene u nivou cena dveju država.
Teorija PPP zapravo je primena zakona jedinstvene cene kada je u pitanju nacionalni nivo cena, a ne pojedinačne cene. Pretpostavimo da se cena japanskog čelika u jenima povećala za 10% (odnosno na 11.000 jena) u odnosu na cenu američkog čelika u dolarima (koja je nepromenjena, tj. iznosi 100 dolara). Da bi zakon jedinstvene cene važio, devizni kurs se mora povećati na 110 jena po dolaru, što zapravo znači apresijaciju dolara za 10%.
Ako zakon jedinstvene cene primenimo na nivo cena u obe države, dobijamo teoriju pariteta kupovne moći koja ukazuje na to da ako se nivo cena u Japanu poveća za 10% u odnosu na nivo cena u SAD, doći će do apresijacije dolara za 10%.
Prethodni primer o japanskom i američkom čeliku i teorija PPP ukazuju na to da ukoliko se nivo cena u jednoj državi poveća u odnosu na nivo cena u nekoj drugoj državi, njena valuta će depresirati (valuta druge države će apresirati).
Kao što je prikazano na narednom grafikonu, pretpostavka se zasniva na podacima iz dužeg perioda. Od 1973. godine do kraja 2002. godine, nivo cena u Britaniji porastao je 99% u odnosu na nivo cena u SAD i dolar je apresirao u odnosu na funtu na šta nam ukazuje teorija PPP; međutim, to povećanje iznosilo je 73%, što je manje od 99% kao što se predviđa teorijom PPP.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Isti podaci ukazuju i na to da teorija PPP nije toliko pouzdana kada je u pitanju kraći period. Na primer, od 1985. godine do kraja 1987. godine, nivo cena u Britaniji povećao se u odnosu na nivo cena u SAD.
Umesto apresijacije, kao što se predviđa teorijom PPP, američki dolar zapravo je depresirao za 40% u odnosu na funtu. Dakle, iako nam teorija PPP delimično ukazuje na kretanja deviznog kursa u dužem roku, ona nikako nije dobar pokazatelj kretanja u kraćem roku. Sta objašnjava činjenicu da teorija PPP ne daje dobra predviđanja?
Teorija PPP ukazuje na to da se devizni kurs određuje isključivo na osnovu promena u relativnom nivou cena, a takav zaključak zasniva se na pretpostavci da je sva roba u obe države identična, da su troškovi transporta veoma mali i da trgovinske barijere gotovo ne postoje.
Kada je takva pretpostavka tačna, zakon jedinstvene cene ukazuje na to da će relativne cene za svu robu (odnosno, relativni nivo cena između dve države) odrediti devizni kurs. Pretpostavka da je roba identična može da bude prihvatljiva kada je u pitanju američki i japanski čelik, ali da li je ona osnovana kada su u pitanju američka i japanska vozila? Da li je Toyota ekvivalent Ševroleta?
Pošto tojote i ševroleti svakako nisu identična vozila, njihova cena ne mora biti ista. Iako tojotina vozila mogu biti skuplja u odnosu na ševrolete, Amerikanci i Japanci ipak će ih kupovati. Pošto se zakon jedinstvene cene ne odnosi na svu robu, povećanje cene tojotinih vozila u odnosu na ševrolete ne mora nužno značiti da jen mora da depresira shodno povećanju relativne cene tojotinih vozila u odnosu na ševrolete.
Teorija PPP takođe ne uzima u obzir da se velikim brojem robe i usluga (čije su cene uključene u nivo cena jedne države) ne trguje van granica. Stambene zgrade, zemljište i usluge, poput ugostiteljskih i frizerskih usluga ili pak časova golfa, ne predstavljaju robu kojom se trguje na taj način. Dakle, bez obzira na to što njihova cena može porasti i usloviti viši nivo cena u odnosu na nivo cena druge države, na sam devizni kurs neće previše uticati.
[You must be registered and logged in to see this link.]
